Je­da­na­e­sto­go­di­šnji Og­njen Ra­ko­če­vić, či­je je be­ži­vot­no ti­je­lo pro­na­đe­no u ne­dje­lju uve­če, 15. ma­ja, na ušću Mo­ra­če u Ska­dar­sko je­ze­ro, ju­če je sa­hra­njen na grad­skom gro­blju Za­go­rič u Pod­go­ri­ci. Od auti­stič­nog dje­ča­ka, za ko­jim se tra­ga­lo 12 da­na, u pod­go­rič­koj ka­pe­li na Če­pur­ci­ma, gdje je po­ro­di­ca Ra­ko­če­vić pri­ma­la sa­u­če­šće do 14.30 ča­so­va, opro­sti­lo se ne­ko­li­ko hi­lja­da gra­đa­na. U tu­žnom mi­mo­ho­du smje­nji­va­le su se ri­je­ke lju­de, a po­greb­na po­vor­ka je oko 15 ča­so­va kre­nu­la na po­sled­nji Og­nje­nov is­pra­ćaj do gro­blja u Za­go­ri­ču. Sa­u­če­šće za tra­gič­no na­stra­da­lim dje­ča­kom ro­di­te­lji­ma i rod­bi­ni iz­ja­vi­li su i broj­ni pri­pad­ni­ci voj­ske i po­li­ci­je Cr­ne Go­re, kao i osta­lih slu­žbi spa­sa­va­nja ko­ji su uče­stvo­va­li u vi­še­dnev­noj po­tra­zi za njim.
Slu­že­ći ope­lo sve­šte­nik Pre­drag Šće­pa­no­vić ka­zao je da je Og­njen vje­rom i lju­ba­vlju sa­brao i pro­bu­dio skri­ve­nu do­bro­tu učma­lu u lju­di­ma.
– Va­še broj­no pri­su­stvo je me­lem na du­šu za ovo zlat­no di­je­te ko­je se da­nas vi­nu­lo u ne­be­ske pla­ve vi­si­ne, da sa ho­ro­vi­ma an­đe­la sla­vi Tvor­ca ko­ji ga je po­slao u ovaj za­go­net­ni svi­jet – po­ru­čio je Šće­pa­no­vić, na­gla­ša­va­ju­ći i da je Og­nje­no­va po­ru­ka da „sku­pi­mo sto­ma­ke, a ra­ši­ri­mo sr­ca, po­gle­da­mo oko se­be i u dje­cu ko­ja no­se svoj krst”.
– Znam da ima do­sta lju­di ko­ji su lju­ti na Bo­ga. Ipak, raz­mi­sli­mo: ka­da bi pra­vi­li raj­sku ba­štu, zar ne bi uze­li i ubra­li naj­ljep­ši cvi­jet. Og­njen je bio naj­bo­lji cvi­jet ovo­ga na­ro­da, ko­ji mi­ri­še i ko­ji će mi­ri­sa­ti i ko­ji će nas dok smo ži­vi pod­sje­ća­ti da je do­bro­to­lju­blje, čo­vje­ko­lju­blje i an­đe­o­ska či­sto­ta ne­što na šta smo po­zva­ni u ovom svi­je­tu – ka­zao je on.
Do­dao je i da se pri­je sa­mo par da­na za Og­nje­na mo­li­lo na hi­lja­de ho­do­ča­sni­ka oku­plje­nih pod Ma­na­sti­rom Ostrog.
– Sa­da ja nje­ga mo­lim – mo­li se ti, an­đe­le bož­ji, za nas. Ne­ka utje­ha tvo­jim ro­di­te­lji­ma bu­de to što su te ta­kvog ima­li i što ćeš se pred pre­sto­lom bož­jim mo­li­ti za nas. Ma­li an­đe­le, opro­sti nam ako smo stvo­riv­ši svi­jet zla po­vri­je­di­li tvo­ju du­šu, ali je zlo pro­šlo mi­mo te­be i da­nas te či­sto­ga is­pra­ća­mo pred li­ce Bož­je, da nam bu­deš za­stup­nik i mo­li­tve­nik – na­gla­sio je na kra­ju ope­la Šće­pa­no­vić.
Uoči Og­nje­no­ve sa­hra­ne, nje­gov stric Sla­ven­ko Ra­ko­če­vić za­hva­lio je svi­ma ko­ji su po­ma­ga­li u po­tra­zi i di­je­li­li sa nji­ma i po­sled­nju na­du.
– Za­hva­lju­je­mo svi­ma, po­seb­no gra­đa­ni­ma, va­tro­ga­snim slu­žba­ma, tak­si udru­že­nji­ma, po­li­ci­ji, voj­sci, ro­ni­lač­kim slu­žba­ma... Ni­je­smo mo­gli da na­đe­mo li­je­ka za nje­go­vu bo­lest. Ne­ka mu je vječ­na du­ša i ne­ka pu­tu­je mir­no ne­be­skim svo­do­vi­ma – po­ru­čio je vid­no po­tre­sen Ra­ko­če­vić.
Di­rek­to­ri­ca OŠ „Sa­vo Pe­ja­no­vić” u Pod­go­ri­ci, ko­ju je Og­njen po­ha­đao, Da­rin­ka Adžić u ime ko­lek­ti­va se opro­sti­la od svog đa­ka.
– Og­nje­ne, vo­lio si ško­lu i dje­cu po­seb­no, ra­do­vao si se sva­kom no­vom da­nu. Hlad­na Mo­ra­ča te od­ni­je­la, a mi će­mo te vječ­no ču­va­ti od za­bo­ra­va. Ovo je za ško­lu ja­ko tu­žan dan – ka­za­la je Adži­će­va.
Og­njen Ra­ko­če­vić ne­stao je 4. ma­ja iz po­ro­dič­ne ku­će u Uli­ci Va­ka Đu­ro­vi­ća u Pod­go­ri­ci i za njim se tra­ga­lo 12 da­na. Nje­go­vo ti­je­lo je pro­na­đe­no je 15. ma­ja u mje­stu Ma­na­stir­ski Vr­biš, a ob­duk­ci­ja je po­ka­za­la da se dje­čak uto­pio.
M.S.


Na­u­čio nas da bu­de­mo bo­lji

Či­tu­lja­ma u no­vi­na­ma od Og­nje­na su se opro­sti­li broj­ni gra­đa­ni. Jed­nu či­tu­lju su da­li i Og­nje­no­vi tra­ga­či, upu­tiv­ši po­sled­nji po­zdrav pla­vom an­đe­lu.
– Ako ti ja­ve, umro sam, ne ve­ruj to ne umem. Na ovu ze­mlju sam svra­tio da ti na­mig­nem ma­lo. Da za mnom osta­ne ne­što kao le­pr­šav trag. I za­to: ne bu­di tu­žan. To­li­ko mi je sta­lo da osta­nem u te­bi bu­da­last i čud­no drag. No­ću, kad gle­daš u ne­bo, i ti na­mig­ni me­ni. Ne­ka to bu­de taj­na. Upr­kos da­ni­ma si­vim kad vi­diš ne­ku ko­me­tu da ne­bo za­ru­me­ni, upam­ti: To ja još uvek ša­šav le­tim, i ži­vim – po­ru­či­li su za­u­vi­jek za­hval­ni bo­so­no­gom dje­ča­ku ko­ji ih je na­veo da bu­du bo­lji lju­di.


Mr­vo ma­la, uje­di­nio si na­rod

Ogi­je­va asi­stent­ki­nja Mi­li­ca Kra­lje­vić dir­lji­vim ri­je­či­ma se opro­sti­la od svog đa­ka i dru­ga­ra.
– Dru­že moj, tek što smo po­če­li da uči­mo slo­va, bro­je­ve, da či­ta­mo i uči­mo pje­smi­ce... Sve­mu to­me sam te na­u­či­la, ali ni­je­sam te na­u­či­la da ćeš ova­ko uje­di­ni­ti na­rod, mr­vo mo­ja ma­la. Dva­na­est pu­nih da­na smo bi­li tu. Po­ka­zao si nam ne­ki no­vi svi­jet za ko­ji ni­je­smo ni zna­li da po­sto­ji. Onaj ko te je stvo­rio on te je i od­nio, mr­vo mo­ja ma­la, u ne­ki no­vi svi­jet. Ne­ka tvo­ja ma­la i ne­vi­na du­ša po­či­va u mi­ru - po­ru­či­la je Kra­lje­vićeva.